Cetic Family Tree

BEĆE ČETIĆA OPANAK

Bećo Četić je bio poznat pored mlina i zemlje i po lijepom oblačenju, te obućarskim radnjama prvo na Otoci, a zatim u Prekounju. Isto tako se znalo da je naručivao kožu na vagone iz Zagreba. U obućarskoj radnji u Prekounju Bećo je imao za to vrijeme neobično veliki reklamni opanak u izlogu, dužine oko jedan metar. Ostala je izreka " K'o Beće Četića opanak", kada se htjelo reći da je nešto veliko!

FEZINE PRIČE

Tetka Feza je živa kopija majke Nure po mnogo čemu. Ima izvanrednu memoriju i zna više o Četićima nego iko drugi u familiji. Vodila je brigu o svojoj onemogloj majci u njenim poznim godinama, išla skoro svakodnevno kod nje u Hatinac, kupala je i češljala njenu vječito lijepu dugu kosu. Majka je u takvim situacijama naravno uvijek prepričavala događanja iz prošlosti, stalno osvježavajući memoriju i istvremeno uživajući da prenese na Fezu svoje enciklopedijsko usmeno znanje o familiji u koju se udala i koju je punim srcem voljela cijelog života. Feza je tako zahvaljujući naslijeđenoj memoriji i druženju sa majkom Nurom spontano preuzela njenu ulogu u familiji. Svi oni koji su ikada slušali Fezine priče o Četićima nisu mogli da ne ostanu zatečeni njenom memorijom i detaljima koje unosi u svoja kazivanja. Po meni niko nije dao bolji komentar na njene priče od Dževada Dikinog, koji je jednom slušajući njeno pripovijedanje rekao na kraju oduševljeno:
- Tetka, ti si k'o Biblija !!!

NEĆEŠ NIKAD VIŠE

U našoj kući u Hatincu bio je jedan gusak koji je volio ganjati djecu i hodati za Babom. Svi su čuli za tog guska. Dobro se sjećam da je čak i lokalni list Krajina objavio neobičnu priču o gusku i mlinaru. Manje se priča i zna o horozu koji je ganjao nas djecu po avliji i po baščama. Ja sam se kao dječak od kojih pet ili šest godina stvarno bojao tog horoza, jer je bio silovan i pravo opake naravi. Jednog dana sam krenuo putem od kuće prema brodu i mlinu kad se odjednom taj horoz nekako ispriječi ispred mene. Uplašen počeo sam trčati nazad prema kući pokušavajući pobjeći.Međutim horoz je bio brži i onako u trku skočio mi je na glavu i počeo kljucati gdje stigne. Tada sam ugledao moju majku Nuru u dvorištu i počeo sam je zvati i plakati. Ona je potrčala prema nama i tako smo se sreli dok je još horoz bio meni na glavi. Ona ga je nekako uspjela zgrabiti i spasiti me većeg belaja. Poslije toga je otišla ravno u drvarnicu, uzela sjekiru i rekla:
- E, nećeš nikad više !!
Toga dana imali smo horoza za ručak.

SIROTINJSKE NAĆVE

Jedne godine kad sam bila kod tetke Feze (to su najljepši godišnji) pravili smo tarhanu. Ljeto je, divno vrijeme, mi po avliji razastrli na sve strane. Kako oko toga ima puno posla, cijeli dan smo vani. Tu su naćve, brašno, sito...djeca koja smetaju...Dodje Dževa ( Dževad Dikin) i pita tetku Hadžeru ( Hadžera Alagić ):
- Tetka,jesu l' ovo naćve?
- A, jesu sine - keže tetka.
Opet će Dževa:
- A kakve su sirotinjske naćve?
Tetka se na to iznenadi i reče:
- Aaa, otkud ja znam, mi nismo nikad bili sirotinja!

NAJLjEPŠA MLADA

Kada se mi ćerke iskupimo kod naše mame pa počnemo da pričamo o našim muževima, deci, poslu te uzgred spomenemo koliko je koja od nas bila lepa, naša bi mama uvek dodala "Sve ste vi meni l'jepe ali nijedna nije od vas l'jepa kao što sam ja bila". I to je istina, jer su mnogi pričali o njenoj lepoti,počevši od tetke Hatidže, Džehve, Hasana, Ajiše, dida Mustafe i ostalih. Ja nisam svedok njene lepote, jer me je rodila u 45.g, ali se sećam njene kose koja je bila zift crna, pa se prelijevala u tamno teget.Takvu kosu nikad više nigde nisam videla.Sećam se jedne scene iz detinstva. Bila sam drugi ili treći razred osnovne škole. Mama mi je došla na roditeljski sastanak i imala je na sebi belu haljinu sa sitnim cvetićima, sečenu u struku i širila se na cvikle. Te se haljine dobro sećam, jer sam je kao devojčica često oblačila i gledala se u ogledalu, glumeći odraslu devojku.Još tada sam primetila da se mama nekako izdvaja od ostalih žena u učionici. Jednom je došla tetka Džehva iz Krupe i sedela je sa mamom u njihovoj spavaćoj sobi. Soba je imala dva kreveta sastavljena u jedan bračni krevet, veliki trokrilni orman i natkasnu sa velikim ogledalom. Mama je sedela ispred ogledala, a tetka je češljala.Pričale su, pa tako između ostalog kaže tetka njoj: "Moja Nure kako si mi bila lijepa,o tvojoj ljepoti i u Krupi se priča, a najljepša si mi bila kada si se udavala. Sjećam se i nikada to neću zaboraviti, a kada si sjela u fijaker, mislila sam da si kao zemaljska hurija (vila)". A tetka Šerife je često govorila: "Nema ljepše žene od naše Neviste i u Četiće nit je došla nit će doći ljepša od nje.". Babo je to sve potvrđivao, ali bi i dodao: "Bila je lijepa, ali je brate i pogana." Mislim da je tetka Šerife pogrešila: u Četiće je došla još jedna lepotica - tvoja Radmila.

JEŠĆEŠ TI I PEČENE GLOGINJE

Pričao je Hasan nama ovu priču često kada dođe na godišnji odmor u Bihać. Ja i Huse smo se dobro slagali kao deca i bili smo dobri đaci,ali bili smo i jako razmaženi. Sećam se da nisam hteo da zaspem dok mi mati ne donese u sobu parče torte ili kolača. A ujutro kada pođemo u školu, ja i Huse idemo pravo u naše dućane po zemičku ili kiflu i plus dva dinara obavezno. A kad se vraćamo iz škole, Muharem nas čeka u dućanu sa šerbetom ili šabesom naručenim iz aščinice. Ovakvo naše ponašanje zapazio je jedan naš sluga Osman (Osman Četić). Taj Osman bi meni često znao da kaže: "Ej mali, ješćeš ti meni i pečene gloginje." Naravno ja sam se samo smejao, a ponekad i rugao Osmanu. Međutim, u zimu 1943.g u partizanima, na Grabežu, ja sam stvarno jeo pečene gloginje. U stvari, ja i nekoliko mojih drugova naiđemo na neki grm gloga koji je gorio, te se tu ogrejemo i pobrstimo izgorele gloginje. Jedući onako promrz'o, setim se Osmana i njegovog proročanstva.

ČUVAJ MI ČIKU

Moj otac, a tvoj djed Muharem, često je pričao o drugom svetskom ratu, i evo jedne od tih njegovih priča. Kada je rat počeo on je bio mobilisan i morao je da povede sa sobom i svog konja po imenu Ćiko. Babo je za vreme Kraljevine Jugoslavije služio vojsku u Nišu u konjičkoj gardi. Svi vojnici iz konjićke garde morali su da povedu svog konja i ponesu odgovarajuću konjičku opremu . Pričao je često o toj opremi za konje. Kaže da je sedlo pravio kod nekog čuvenog sarača u Varaždinu, i da je iz Pešte naručivao dizgine ručno rađene. Očito da je ta oprema bila skupa. Sećam se da je govorio da je zahtevao da mu sedlo bude napravljeno od telećeg boksa u tamno bordo boji.Svog Čiku je često jahao, najviše obilazeći našu vanjsku zemlju - Zlopoljac , Pokoj, Zavodu, Ceravce itd. I dođe dan njegovog odlaska u rat. Naravno sva porodica je bila očajna i u velikoj žalosti. Opraštao se od svih ukućana pa dođe red i na oca Beću .Grleći ga otac mu je ostavio zavet: "Muhareme, čuvaj mi Čiku,čuvaj bogati Ćiku".I Muharem ode u rat sa takvim blagoslovom svog oca. Nakon nekoliko meseci zarobiše ga Njemci i odvedoše u logor u Njemačku.Nakon povratka iz logora često se podsećao na te dane, a posebno na oćeve riječi pri ispraćaju.I uvek bi završio priču rečima: "Eto koliko me je otac volio." Međutim, mama bi se umešala i rekla: "Hajde, ćuti bogati, od sve djece tebe je najviše volio"!